Novosađanka Nina Baranovski je po profesiji master defektološkinja za oblast surdologije Fakulteta za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju Univerziteta u Beogradu. Sa oblašću invalidnosti se susrela na samom rođenju, budući da je čujuće dete gluvih roditelja, čiji je maternji jezik srpski znakovni jezik, koji je od svojih roditelja prvo usvojila u detinjstvu, a odmah potom je usvojila i srpski govorni jezik i samim tim je odrasla u bilingualnoj sredini. Nina je sudska tumačica za srpski znakovni jezik u Novom Sadu, jedina sertifikovana edukatorka srpskog znakovnog jezika u Srbiji, jedna od kreatorki Zakona o upotrebi znakovnog jezika u Republici Srbiji, koji je prvi put Narodna skupština Republike Srbije usvojila 2015. godine sa ciljem otvaranja puta za unapređenje položaja gluvih i nagluvih osoba u Srbiji, borkinja za unapređenje položaja gluvih i nagluvih osoba u Srbiji, sa akcentom na Novi Sad i autorka brojnih knjiga iz oblasti stručne literature za učenje znakovnog jezika. Nina je 2015. godine u Novom Sadu osnovala Udruženje za unapređenje položaja gluvih i nagluvih osoba, edukaciju srpskog znakovnog jezika i prevodilački servis za znakovni jezik „Ruka govore„, koje jedino u Srbiji poseduje licencu za edukaciju srpskog znakovnog jezika svih zainteresovanih lica, koja iz privatnih i poslovnih razloga žele da upoznaju zajednicu i kulturu gluvih osoba. Ruke govore je brend istoimenog udruženja.
Sa master defektološkinjom Ninom Baranovski smo razgovarali o oblasti invalidnosti u Novom Sadu kao delatnosti na čijem polju svoj radni angažman mogu pronaći studenti roditelji Univerziteta u Novom Sadu, sa studijskih programa za defektologiju, psihologiju, pedagogiju, sociologiju i socijalni rad.
Šta nam možete reći o programu javnog rada koji se realizuje u Vašem Udruženju?
Preko gradske uprave za privredu već nekoliko godina realizujemo javni rad i angažujemo lica sa znanjem znakovnog jezika koji sprovode razne aktivnosti u zavisnosti od potreba korisnika. Uglavnom su to servisi podrške za gluve i nagluve osobe korisnika naših usluga kroz Prevodilački servis, Centar za podršku učenja dece, pružanje servisnih informacija u Gradu Novom Sadu, vođenje baze podatak, održavanje društvenih mreža i sajta.
Vi ste jedna od borkinja za prava gluvih i nagluvih ljudi u Srbiji i jedna od kreatorki Zakona o upotrebi znakovnog jezika koji je u Srbiji usvojen prvi put 2015. godine, a tada ste i Vi osnovali Udruženje sa prevodilačkim servisom za srpski znakovni jezik. Kolika je potražnja za tumačima za znakovni jezik na lokalnom tržištu rada Novog Sada jer prema Zakonu o upotrebi znakovnog jezika, sudovi i ostale državne institucije po potrebi angažuju tumača za znakovni jezik čiji se rad finansira ili direktno iz budžeta te ustanove ili iz sredstava pokreta osoba sa invaliditetom?
Da, ja sam dete gluvih roditelja i sa ponosom to ističem. Moj otac je bio profesionalni sportista- fudbaler, osvajač 5 zlatnih medalja sa Evroprskog prvenstva gluvih i 3 olimpijske medalje i dugogodišnji aktivista za borbu prava gluvih i predsednik sportskog društva gluvih Polet iz Novog Sada. U našoj kući se negovao sportski duh, da pripadamo zajednici gluvih, da gluvi budi prepoznati i ravnopravni u društvu. Nažalost, on nije dočekao sportsku penziju u Srbiji za koju se gluvi bore dugi niz godina. Njegov moto je bio- Nema predaje samo napred! Dugi niz godina radila sam kao tumač za znakovni jezik, ali mi nismo bili prepoznati u našem društvu, bila sam angažovana u lokalnoj organizaciji gluvih kao prevodic preko projekta koje finansira Ministarstvo rada. To su bila minimalna sredstva za vaš rad a koje nisu pokrivali troškove prevoza I mobilnog telefona, što vam je veoma bitno u radu sa gluvim osobama, jer vaš posao nije kancelarijski već terenski.
U isto vreme sam sa kolegom koji je gluv držala obuke znakovnog jezika. Videla sam da postoji puno problema na terenu, a u organizaciji gde sam bila angažovana nisam mogla da se izborim za neka prava, položaj tumača i pre svega vidiljivosti zajednice gluvih. Iz svega gore navedenog proistekla je ideja da se osnuje Društvo tumača kako bi se postavili standardi rada kako tumača tako i usluga koje pružamo, da izađemo u javnost i budemo prepoznatljivi široj društvenoj zajednici. Ta borba i dalje traje, idemo sitnim koracima ali postavljamo temelje. Zakon o upotrebi znakovnog jezika usvojen je 2015. godine po kome gluve osobe imaju pravo na tumača i korišćenje maternjeg jezika. Ali tu postoji caka. Sa jedne strane gluva osoba ima pravo na tumača, a sa druge strane ko će da plati angažovanje tog tumača! Jer institucije imaju obavezu da angažuju tumača, ali ne postoji kaznena odredba ako ne ispoštuju zakon. I sama primena zakona pokazala je dosta manjkavosti i sam zakon je mrtvo slovo na papiru. Da li postoji potreba za tumačem-ukratko ću objasniti na jednostavnom primeru. Gluve osobe nisu vidljiva kategorija ljudi jer nemaju telesni invaliditet, ali oni kada izađu na ulicu ne mogu da uspostave kontakt sa čujućom osobom, ne mogu da traže i prime informaciju jer ne čuju. Sve im je nedostupno od javnih službi, prodajnih mesta, do odlaska kod lekara. E tu barijeru u komunikaciji prevazilaze sa tumačem. U doba pandemije, bila je pojačana potreba za tumačem, sve je bilo zatvoreno, a komunikacija sa službama se odvijala putem fiksnog telefona. A možete misliti kako su tada gluve osobe bile diskriminisane. Zahvaljujući razumevanju i podršci savetnice gradonačelnika Ljiljane Koković otvoren je sms broj pri kriznom štabu i to je donekle poboljšalo komunikaciju sa gluvim ljudima. Ali i dalje nisu rešena mnoga pitanja u našem gradu i to planiramo da rešavamo u narednom periodu. Nedavno smo rešili i problem zakazivanja pregleda u domovima zdravlja. Do sada je bio slučaj da tumač gubi puno vremena dok dobije call centar da zakaže pregled gluvoj osobi, a sada se to rešava slanjem maila call centru de smo ubrzali tu proceduru. Ali ostaje još problem dugog čekanja na preglede kod lekara. Što se tiče plaćanja tumača, još uvek nije rešen taj probem. Naše udruženje konkuriše na konkurs Gradske uprave za dečiju i socijalnu zaštitu i za 2021. godinu je dobilo mizeran projekat u iznosu od 300.000,00 dinara koji je trajao 6 meseci. A za taj period pruženo je 270 usluga prevođenja za naše korisnike. Na drugom konkursu nismo dobili sredstva niti smo podržani od strane Grada, tako da smo faktični volonterski pružali usluge prevođenja. Što se tiče sudova i javnih beležnika, tu su angažovani sudski tumači za znakovni jezik, a nekada vas angažuje javni beležnik ili sud ili klijent. Kod suda – samo kada je u pitanju krivični postupak, troškove snosi sud i cena započetog sata iznosi 1.200,00 dinara, a u svim ostalim postupcima klijent sam plaća. I dugo se čeka na isplatu troškova. Takav je slučaj i sa notarima. Na žalost, još uvek nismo uspeli da postignemo dogovor da se napravi jedinstven cenovnik usluga tumača kao što postoji kod advokata, notara i svaki tumač sam naplaćuje cenu svoga rada prema svojim troškovima.
Kada je zakon usvojen, tačno je navedeno u članu 5 zakona ko može da drži obuke Znakovnog jezika i da mora da akredituje obuku. Nažalost ni ta stavka nije regulisana i danas u Prevodilačkim servisima u lokalnim organizacijama gluvih u Vojvodini i Srbiji rade prevodioci koji nisu prošli akreditovani program obuke, a redovno se finansiraju od strane Ministarstva rada. Naše udruženje je jedina licencirana škola Znakovnog jezika od 2018. godine.
Koja je razlika između sudskog tumača i tumača za znakovni jezik, odnosno, koje radne mogućnosti ima npr. student roditelj sa smera za defektologiju ili pedagogiju Univerziteta u Novom Sadu, koji zna znakovni jezik, potreban mu je novac i hoće da radi taj posao, a nije položio zakletvu pred sudom koju propisuje Ministarstvo pravde Srbije?
Tumač za znakovni jezik je osoba koja odlično vlada srpskim znakovnim jezikom i srpskim jezikom i koja se pridržava Etičkog kodeksa profesije.Tumač za znakovni jezik je osoba koja odlično poznaje društvene i kulturne karakteristike zajednice gluvih i prevod prilagođava potrebama učesnika. Tumač je dužan da poruku prenese u duhu srpskog jezika odnosno srpskog znakovnog jezika, uključujući nijanse u osećanjima i stavovima koje učesnici izražavaju.
Sudski tumači su jedna od pravosudnih profesija, te stoga važan element u funkcionisanju pravosudnog sistema. Sudski tumač (sudski prevodilac) vrši prevod i overu svih ličnih i pravnih dokumenata. Tačnost izvršenog prevoda, prevodilac overava svojim potpisom i pečatom. Sudski tumač je postavljen rešenjem Ministarstva pravde Republike Srbije. Sudski prevod zahteva sveobuhvatno razumevanje dokumenata i postupaka koji se prevode, široko opšte znanje i izuzetno poznavanje jezika. Prevođenje sudskog tumača je potrebno svima koji moraju da dobiju jasne i tačne informacije na svom maternjem (znakovnom) jeziku, kako bi bili u stanju da reše svoje pravno pitanje u zemlji ili inostranstvu. Svi koji žele da postanu sudski tumači, a imaju osnove znanja znakovnog jezika prvo treba da se testiraju da se vidi njihov nivo znanja. Deca gluvih roditelja uglavnom imaju nivo A2. Da bi upisao program mora prvo da polaže pred komisijom i stekne Uverenje o delimično stečenim kompetencijama za A2 nivo. Ovaj nivo je namenjen za polaznike koji su stekli uverenje o savladanom kursu A2 nivoa i žele da se profesionalno bave prevođenjem. Pored Znakovnog jezika B1 i B2 nivoa, polaznik će pohađati predmete vezane za oblast prevođenja i razvijati jezičke veštine razumevanja, govora, slušanja i pisanja i biće osposobljen za usmeno i pismeno izražavanje u različitim socijalnim kontekstima i unapređenje veština poslovne komunikacije. Program traje 15 meseci, 27 nedelja, ukupno 432 časa. Korisnici programa potrebno je da poseduju Uverenje o položenom Znakovnom jeziku A2 nivoa, završenu najmanje četvorogodišnju srednju školu, potvrdu o nekažnjavanju, kao i da poznaju osnove rada na računaru.
Vi ste bili zaposleni kao savetnica za integraciju na radnom mestu u jednom novosadskom preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom. Ovo radno mesto propisuje član 36 Zakona o profesionalnoj rehabilitaciji i zapošljavanju osoba sa invaliditetom, koji je u Srbiji prvi put usvojen 2009. godine, a izmenjen 2013. godine, međutim ovaj Zakon kao ni podzakonski akti ne propisuju opis poslova u okviru ovog radnog mesta i kako je izgledao Vaš radni dan i opis poslova na poziciji savetnice za integraciju na radnom mestu osoba sa invaliditetom budući da studenti očevi ili studentkinja majke, koji trenutno pohađaju master studije defektologije zakonski zadovoljavaju uslove da se zaposle na ovoj poziciji u nekom novosadskom preduzeću za profesionalnu rehabilitaciju i zapošljavanje osoba sa invaliditetom?
Ovo ne želim da komentarišem, bilo je užasno jer glavnu reč je vodio psiholog, koji je smatrao da defektolog nema potrebe da bude radno angažovan u firmi. Moj posao je bio da se brinem o osi, da se adaptiraju na radno mesto, okruženje i uslove rada, borba za njihova prava i pisanju gomile izveštaja.U većini firmi defetolozi su angažovani na ugovoru o delu ili dopunskom radu i dolaze 1x nedeljno u posetu firmi. Samo je forma zadovoljena i ništa više.
Zalažete se za to da se u okviru lokalne samouprave Novog Sada, odnosno, državnih ustanova čiji je osnivač Grad Novi Sad sistematizuju radna mesta za tumače za znakovni jezik koja bi naravno obuhvatala i ugovor o radu na neodređeno vreme. Kako teče ta borba i šta su Vaši koraci u narednom periodu?
Još uvek nismo postigli nikakav dogovor i sada je sve projektno finansiranje sa minimalnim sredstvima i ograničenim vremenskim intervalom. Još uvek nema sluha za naš problem, ali ne odustajemo od dalje borbe.
Fotografija sa naslovne strane je preuzeta sa internet prezentacije Saveza gluvih i nagluvih Srbije