Ijan i Meri Grant govore o zdravoj porodici u kojoj roditelji žive punim, srećnim životom, koji imaju hobije i pronalaze vremena da pomognu drugima i na taj način pružaju svojoj deci neprocenjivu osnovu za život. Prema njima, roditeljstvo je bilo uvek poput tronošca. Da bi tronožac bio stabilan, sve tri noge moraju biti iste dužine, ili u roditeljstvu, istog značaja.
Prva noga u roditeljstvu je zabava i komunikacija. Druga noga je sistem nadzora (granice i disciplina), a treća noga je formiranje karaktera i vrlina. Vaspitanje u porodice koje se oslanja “na sve tri noge” ima za rezultat decu koja koriste svoj glas i svoje veštine kako bi preuzeli kontrolu nad sopstvenim životom.
“Zabava i komunikacija u porodici su činioci vaspitanja presudni za izgradnju osećanja prihvatanja i pripadanja kod deteta. Porodici je potrebno mnogo zabave i ljubavi. Igre i smeh, raditi stvari zajedno, piknici, rituali i proslave povezuju članove jedne porodice. To su stvari zbog kojih se osećamo značajno i kao deo nečeg većeg, deo zajednice u kojoj smo voljeni. Porodične obaveze mogu da se pretvore u nešto zabavno ako se počne u pravim godinama. Koristite moć fraze “u našoj porodici, mi…” opisujući radnje i događaje koje svakodnevno obavljate. Uz igru, glumu, pesmu sređivanje sobe može bit prava zabava, kojom istovremeno kod deteta razvijate radne i higijenske navike. Već sa dve godine igre uloga su posebno značaje za socio-emocionalni razvoj deteta, jer omogućava da ono tokom igranja različitih uloga iskusi kakva je specifična uloga neke ličnosti ili vršenja nekih radnji. Igrajući različite uloge dete obogaćuje svoj repertoar ponašanja, tj. uči nova ponašanja, ali ujedno izgrađuje saznanje o sebi samom, kao ličnosti koja je drugačija od drugih. Kod dece postoji snažna potreba za zajedničkim igrama sa odraslom osobom kao učesnikom i partnerom. Vrlo je važno da roditelji shvate da je za decu predškolskog uzrasta igra glavni pokretač dečjeg razvoja kroz koju ona upoznaju okolinu, uče i komuniciraju. Takođe su važne porodične proslave i rođendani deteta gde će ono osetiti da je u centru pažnje. Osećaj pripadanja porodici takođe se razvija kroz zajedničke obroke u toploj atmosferi. Aktivnosti takođe mogu biti raznovrsne: čitajte vašoj deci za porodičnom večerom, pravite kvizove, “šta ti misliš” večeri gde ćete postavljati deci pitanja o raznim temama i tražiti njihove ideje.”
“Druga noga roditeljskog tronošca je sistem nadzora koji čine pravila i način na koji porodica bira da kontroliše ta pravila. Porodičnim pravilima se kontrolišu ugovori između deteta i roditelja. Magija u životu vaše dece najverovatnije dolazi iz igre i zabave u vašem porodičnom životu, ali roditelji isto tako moraju da savladaju i umetnost postavljanja granica u ponašanju. To su dve strane roditeljstva i postavljanje ravnoteže ponekad može biti pravi izazov. Sva deca se osećaju sigurnije kada postoje pravila i granice, zajedno sa mnogo ljubavi i naklonosti. Disciplina je učenje vaše dece dobrim društvenim sposobnostima, osećaju za dobro ili loše, kao i samodisciplini. Deca su srećnija kada postoje jasne granice i kada jasno shvataju kakvo je ponašanje prihvatljivo.”
“Uspostavljanje pravila i granica u porodici, kao i kazne za kršenje istih se sprovodi uz poštovanje osnovnih principa porodičnog vaspitanja. Poštovanje ličnosti deteta je prvi i temeljni princip porodične pedagogije i prvi zahtev porodičnog vaspitanja. To znači da smo dužni uvažavati dete i njegovo ljudsko dostojanstvo, saslušati njegove predloge, razmotriti želje i inicijative, porazgovarati, dogovarati se i sarađivati. Uz prava idu i dužnosti, a uz poštovanje opravdani zahtevi. Princip potpune angažovanosti traži da se deca kao ravnopravni članovi uključe u život i rad porodice, što znači da ih treba angažovati u najraznovrsnijim aktivnostima, a u cilju zabave i komunikacije u porodici. Princip pozitivne orijentacije zahteva da se roditelj u vaspitnom radu oslanja na pozitivna svojstva deteta, što zahteva da roditelj dobro poznaje svoje dete i da ima pokazuje puno poverenja u njega i njegove snage. Detetu je potrebna podrška i roditelji su je dužni pružiti, bodriti ga i podržavati i dobrim delima. Princip međusobnog poverenja ukazuje da bez poverenja između roditelja i dece nije moguće uspešno vaspitno delovanje. Skladni i emocionalno pozitivni odnosi među članovima porodice zbližuju i ulivaju poverenje, a kada se deca poveravaju svojim roditeljima, tada je njihov uticaj snažan jer deca poštuju roditelje prihvatajući ih kao autoritete i zajedno sa njima žele rešavati svoje probleme. Princip jedinstvenosti podrazumeva skladno vaspitno delovanje oba roditelja i svih članova porodice i posebno je važan za uspostavljanje pravila i granica, i njihovo poštovanje. Različiti i kontradiktorni zahtevi i poruke koje roditelji šalju svojoj deci nepovoljno utiču na dete, koje postaje nesigurno. Stvoriti uslove za ujedinjeno roditeljstvo poštujući jedno drugo, stavljati deci do znanja da se roditelji međusobno poštuju i uvažavaju, pozitivno pričati o partneru i kada on ili ona nisu tu- ovakvi postupci dovode do jedinstvenog vaspitanja pomoću koga će deca u porodici biti sigurna u sebe, i u svoje roditelje. Princip doslednosti se direktno nadovezuje na prethodni princip i traži od svakog roditelja i vaspitača da ostane dosledan sebi. Ako on menja stavove iz dana i dan, onda ti stavovi ne znače ništa. Da bi dete izgradilo svest o pravilnim oblicima ponašanja, poštovalo kućni red i reči svojih roditelja, roditelji ne bi smeli da imaju velika odstupanja i ponašanju i zahtevima. Dosledni roditelji su izvrsni primeri i uspešni vaspitači. Princip individualnog prilaženja ističe da je svako dete posebno biće, pa i sve vaspitne mere moraju biti u skladu sa tim posebnostima. Svaka vaspitna mera, kao i granice moraju biti u skladu sa detetovim individualnim snagama i mogućnostima, njegovim shvatanjem i stupnjem njegovog razvitka. Što vaspitne mere budu više uvažavale individualne razlike time će i njihov pozitivni efekat biti veći i bolji.”
“Ukoliko dete ispoljava neprihvatljive oblike ponašanja, treba ga podsetiti na granice i posledice koje nastaju kada se granice krše. Motivacija roditelja u disciplinovanju treba da bude usmerena ka upućivanju deteta da pravi bolje izbore. Na ovakav način, deca se disciplinuju bez besa a uče na posledicama, koje su mnogo bolje od vikanja i pridikovanja roditelja. Biće dovoljno da dete jednom ili dvaput prođe kroz neku posledicu, pre nego što shvati da se ne bori protiv roditelja nego protiv posledice, koju je samo izazvalo.”
“Treća noga roditeljskog tronošca je formiranje karaktera, tj. da se deca nauče vrednostima i moralu i da formiranje njihovog karaktera obuhvata razvoj empatije i altruizma. Istraživanje šta stvara karakter kod dece, ukazuje na roditelje koji nude jasna objašnjenja za dobro ili loše, kao i čitav niz priča koje deca mogu da shvate i prema kojima mogu da se porede sopstveni karakter.
To su najraznovrsnije priče: počev od priča i bajki o herojima i heroinama iz naše istorije, književnosti, i na kraju iz crtanih filmova, do priča o ljudima iz detetove neposredne okoline. Od velike koristi će biti da se detetu ukazuje na neke pozitivne akcije ljudi koje ono voli i koji su mu bliski, gde će usvajati pozitivne oblike ponašanja i vrline kroz identifikaciju sa uzorima. Kada god se u okolini zapazi neki pametan, pažljiv ili odvažan potez, treba dati tom kvalitetu ime: “On nikad ne odustaje, tako je uporan.”, “To što ti je stariji drug pomogao da pređeš ulicu jer vrlo lepo od njega.” Stvorite naviku da pozitivno komentarišete crte karaktera koje cenite kod članova svoje porodice. Npr.”To je vrlo kreativno”, “Divim se tvojoj odlučnosti koju si tamo pokazala”. Ovi jednostavni fokusi vraćaju ravnotežu na zaista vredne stvari. Roditelji treba da reaguju na neželjeno ponašanje kod svog deteta, da vežbaju ponašanje koje žele i da hvale svoje dete kada uradi ispravnu stvar.”