Potreba za radom predstavlja osnovnu socijalnu kategoriju svakog pojedinca u društvu, kojom se zadovoljavaju osnovni elementi egzistencije, a ova kategorija je naročito važna mladim ljudima, koji su se ostvarili kao roditelji u studentskom periodu. Vladana Đorđević, Stefan Savić i Zorana Košprdić su diplomci sa Univerziteta u Novom Sadu, ukupno imaju četvoro dece (Vladana i Zorana imaju po jedno dete, a Stefan ima dvoje dece) koju su dobili u studentskom periodu, a za portal „Akademska beba„ ispričali su svoje priče. Diplomiranu novinarku sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Vladanu Đorđević, televizijska publika gleda na Radio televiziji Vojvodine, a u ulozi majke jedne devojčice se ostvarila tokom master studija komunikologije. U razgovoru za portal „Akademska beba„ kaže sledeće:
Kakvo je tvoje porodiljsko iskustvo sa aspekta organizacije vremena za učenje, brigu o detetu i rad od kuće budući da si postala majka u studentskom periodu?
Bilo mi je lakše odlučiti se na zasnivanje porodice jer sam osnovne studije novinarstva, u tom trenutku, već završila. Dok sam bila u drugom stanju upisala sam master studije komunikologije. Osnovne studije filozofije, koju sam paralelno studirala i na kojoj sam apsolvent, sam nažalost stavila po strani. Ispite sam polagala tokom trudnoće, a kada je beba stigla ona je postala apsolutni prioritet. Studijama sam se vratila onoga trenutka kada sam bila dovoljno uigrana u novoj ulozi i kada je to novonastala situacija, odnosno, njen polazak u vrtić dopustio. Sve vreme, pauzu i potencijalni pritisak je olakšavala činjenica da već imam fakultetsku diplomu.
Koliko dugo radiš u dečjoj redakciji Radio televizije Vojvodine i da li si kao mlada majka i novinarka zadovoljna uslovima rada u jednoj državnoj firmi u Srbiji poput pokrajinskog javnog servisa?
Na Radio televiziji Vojvodine sam tačno godinu dana i taj posao mi je mnogo pomogao da svoj socijalni život ponovo aktiviram, kao i da se osećam mnogo ostvarenije i korisnije svakog novog dana. Takva ja sam mnogo bolja verzija sebe za svoje dete. Što se tiče uslova rada, kolege sa kojima sarađujem su profesionalci i znalci sa kojima, osim što učim, se i smejem i družim. Što se drugog mogućeg tumačenja pitanja tiče; svima je poznata zabrana zapošljavanja u javnom sektoru.
Budući da novinarstvo, oblast koju si studirala, nudi brojne mogućnosti za frilenserski rad i način organizacije vremena rada, čime si se sve do sada bavila iz oblasti medija? Da li se, gledajući iz tvoje perspektive, na taj način može dovoljno zaraditi za odgoj deteta, dobijenog u studentskom periodu?
Ni u jednom trenutku se nisam bavila frilenserskim radom pa ne mogu dati tačan i precizan odgovor. Novinar sam u redakciji za decu i mlade. Odlazim na terene i uključena sam u sve druge segmente nastanka medijskog sadržaja. Da je iznos koji ja primam jedini izvor prihoda moje porodice, ne bi bio dovoljan.
Koji je tvoj stav iz ugla radno-angažovane novinarke i mlade majke o državnoj pomoći u vidu sufinansiranja medijskih projekata?
Sve u vezi sa podrškom mladim i obrazovanim ljudima koji žele da rade, podržavam. Dalje ne bih mogla da komentarišem jer nisam imala ličnog iskustva sa ovim vidom pomoći medijskim projektima.
Koji savet bi uputila svim sadašnjim i budućim studentkinjama-porodiljama sa Univerziteta u Novom Sadu koje planiraju da rade od kuće kao frilenserke tokom porodiljskog odsustva?Da li je teško uskladiti rad i roditeljstvo?
Svi smo mi drugačiji. Nekome kada dobije dete je potreban odmor, koji podrazumeva otklon od rada, učenja ili bilo čega što bi odvlačilo pažnju sa najvažnije osobe na svetu. Nekome, sa druge strane, baš tada je neophodno da radi i uči, oseti se korisnim i na taj način samom sebi bude bolji. Sve je individualno i potrebno je da pratimo sebe, svoje dete i način na koji zajedno najbolje funkcionišemo. Meni nije bilo teško jer sam se paralelno studijrajuću dva fakulteta u potpunosti navikla i uživala u konstantnom učenju i obavezama. Tako da me je rad ali i povratak na studije učinio srećnom. Dobro je poznato, srećna mama-srećna beba.
Diplomirani inženjer sa Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu i zaposlenik Centra za razvoj karijere studenata Univerziteta u Novom Sadu Stefan Savić, koji uskoro završava i svoje master studije na FTN-u, ostvario se u ulozi oca devojčice i dečaka tokom studentskog perioda. U razgovoru za portal „Akademska beba„ kaže sledeće:
Kako biste opisali Vaše roditeljsko iskustvo budući da ste postali otac u studentskom periodu?
Kao buran, neizvesan period, prepun nepredviđenih okolnosti uz mnogo nepotrebnog nerviranja.
Koliko je u studentskom periodu, tokom koga ste radili na projektu „Trans2work„ finansiranom od strane EU, a namenjenom zapošljavanju visokoobrazovanih osoba sa invaliditetom, teško uskladiti rad, roditeljstvo i studiranje?
Dinamika aktivnosti na projektu „Trans2work„, bila je takva da je bilo moguće raditi uz roditeljstvo, naravno uz nešto manje sna i rad tokom noći. Uprkos toj činjenici, nešto je moralo trpeti, a to su studije. Mislim da po pravilu, roditelji koji studiraju i rade, studije završavaju nešto kasnije. Produžetak studija u ovakvim okolnostima i nije veliki problem, jer napominjem, porodica je najvažnija, studije se završe.
Da li profesori Univerziteta u Novom Sadu imaju razumevanja za studente roditelje budući da ih Zakon o visokom obrazovanju prepoznaje?
Da, imaju razumevanja, posebno oni profesori i asistenti koji imaju decu ili planiraju da imaju decu.
Šta biste savetovali studente Univerziteta u Novom Sadu, koji su frilenseri, rade ili planiraju rad na osnovu ugovora o radu, a imaju ili čekaju bebu?
Poručio bih da je porodica važnija od posla, da imaju hrabrosti i strpljenja i da nikada ne zapostavljaju dete ili porodicu zbog posla. Vreme izgubljeno radeći ili nadajući se poslu nikad neće biti nadoknađeno kada su deca u pitanju. Potrebno je maksimalno iskoristiti svaki trenutak, ali ne dozvoliti sebi da porodica trpi zbog promenjive kategorije, posla. Ne oklevajte, kada dete dođe na svet, doći će i posao sigurno.
Master filolog za ruski jezik i književnost sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Zorana Košprdić postala je majka male Nađe, devojčice koja sada ima dve godine, tokom master studija, a zaposlenje na osnovu ugovora o radu je imala u jednoj ruskoj firmi, koja se nalazila i koja je bila registrovana u Novom Sadu. Za portal „Akademska beba„ master filolog Zorana Košprdić ispričala je svoju priču:
Kakvo je tvoje porodiljsko iskustvo sa aspekta organizacije vremena za učenje, brige o detetu i rada budući da si postala majka u studentskom periodu?
Po preporuci koleginice sa smera, zaposlila sam se u agenciji za nekretnine, čiji su vlasnici bili Rusi. Budući da sam bila na master studijama na smeru „Ruski jezik i književnost“, to mi je delovalo primamljivo i veoma korisno. Posle tri meseca rada ostala sam u drugom stanju. U početku sam mislila da neću uspeti da postignem i polaganje ispita na masteru i posao i trudnoću, međutim nisam bila u pravu. Trudnoća mi je bila samo dodatna motivacija da položim ispite što pre (odbranu master rada sam odložila, da bi i ćerkica prisustvovala na istoj), a kada radite posao u svojoj struci, to vam apsolutno ne predstavlja obavezu, nego zadovoljstvo.
Koliko je teško u studentskom periodu dobiti zaposlenje na osnovu ugovora o radu kod privatnog poslodavca, u tvom slučaju, u ruskoj firmi? Da li si bila zadovoljna primanjima na porodiljskom odsustvu i na koji način ti je država pomogla kao studentkinji-porodilji?
U svakom slučaju, trudnoća je za mene bila prioritet, tako da sam, u dogovoru sa svojim poslodavcem, radila do sedmog meseca trudnoće. S obzirom da sam sklopila redovan ugovor o radu, dobijala sam mesečnu naknadu od države tokom porodiljskog odsustva, tačnije, poslodavac mi je uplaćivao naknadu svaki mesec, što mu je država potom refundirala. Po isteku porodiljskog bolovanja vratila sam se na isto radno mesto.
Koji savet bi uputila svim sadašnjim i budućim studentkinjama-porodiljama sa Univerziteta u Novom Sadu koje planiraju da rade od kuće kao frilenserke ili uopšte, koje planiraju raditi tokom porodiljskog odsustva?Da li je teško uskladiti rad i roditeljstvo?
Tokom porodiljskog odsustva nisam radila, jer sam želela u potpunosti da se posvetim ćerkici.Opet bih uradila isto. Svim sadašnjim i budućim studentkinjama-porodiljama sa Univerziteta u Novom Sadu želim da poručim da ništa nije ni teško ni nemoguće, ukoliko učimo i radimo ono što volimo, a dete na tom putu može da bude samo dodatna snaga i motivacija da postignemo sve ono što smo zamislili.