Boris Malagurski, Jelena Kleut i Lidija Ralević za Akademsku bebu o studentima roditeljima

Na temu populacije studenata roditelja, kojima je kao osetljivoj društvenoj grupi  potrebno osnaživanje na svakoj životnoj stepenici od strane svih društvenih činilaca počev od institucija sistema pa do istaknutih intelektualaca, razgovarali smo sa višestruko nagrađivanim srpsko-kanadskim filmskim rediteljem, producentom, scenaristom, tv voditeljem i društvenim aktivistom Borisom Malagurskim, koji je režiju masterirao u Velikoj Britaniji na Stefordšajr univerzitetu, Jelenom Kleut, docentkinjom na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu i Lidijom Ralević, master profesorkom hemije, asistentkinjom i doktorantkinjom na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Boris Malagurski, višestruko nagrađivani srpsko-kanadski filmski reditelj, producent, scenarista, tv voditelj i društveni aktivista

Zahvaljujući svom rediteljsko-producentskom radu na polju dokumentarnog filma i društvenom aktivizmu, koji ste započeli u Kanadi 2005. godine kada ste snimili svoj prvi dokumentarni film „The Canada Project“ i kada ste otišli iz Srbije u Kanadu, gde ste studirali filmsku produkciju. Da li ste bili u prilici da tokom studiranja u inostranstvu, a kasnije povratka i rada u Srbiji, upoznate studente-roditelje? Da li su Vam se do sada neki student-otac ili studentkinja-majka u Srbiji javljali sa ciljem da im pomognete kao društveni aktivista?

Iskreno, nisam imao priliku da upoznam studente-roditelje u Kanadi ili Srbiji, ali sam upoznat sa problemima na koje mnogi mladi roditelji nailaze, pa mogu samo da zamislim koliko je teško balansirati između studentskih obaveza, borbe za egzistenciju i odgajanja dece. Kao novopečeni roditelj koji se trudi da provodi dovoljno vremena sa svojom porodicom, ali i da ispoštuje svoje poslovne i građanske obaveze, imam izuzetno poštovanje prema svima koji, pored svega toga, uspevaju da se organizuju kako bi polagali ispite i radili na svom obrazovanju.

Zahvaljujući Vašim dokumentarnim filmovima sa društveno-odgovornom temama poput „Težine lanaca 1„, „Kosovo momenat u civilizaciji„, „Težine lanaca 2„ i „Težine lanaca 3„koji su deo Kongresne biblioteke Sjedinjenih Američkih Država u Vašingtonu, postali ste poznati srpskoj i svetskoj javnosti, a činjenica je da ste sve filmove i sav uspeh u radnoj karijeri postigli isključivo sopstvenim angažovanjem u potrazi za finansiranjem, a konkretno Vaš filmski rad su svojim donacijama finansirali građani Srbije i građani širom sveta željni socijalne pravde. Kako biste Vi definisali pojam fandrejzinga i na koji način mladi ljudi, poput studenata-roditelja, mogu da pokrenu neki sopstveni projekat koji će obezbediti egzistenciju njima i njihovoj bebi, uzimajući u obzir činjenicu da prethodno nisu mogli u  javnom ili privatnom sektoru pronaći posao ili plaćenu stručnu praksu?

Internet je otvorio neograničene mogućnosti finansiranja dobrih ideja. Od sajtova poput „Kickstarter“ i „Indiegogo“, koji nude mogućnost da svoju ideju detaljno predstavite i prikupljate sredstva od strane donatora širom sveta kojima se vaša ideja dopadne, do kampanja koje svako može pojedinačno da pokrene predstavljajući svoje ideje na vebsajtu ili društvenim mrežama, u današnje vreme je gotovo zagarantovano da ako je ideja dobra i ako je predstavljena na pristupačan način, može da dođe do prave publike i dobije adekvatnu podršku. Važno je ne čekati i pokrenuti nešto, ako je ikako moguće odvojiti vreme za to. Ja se sećam kada sam predstavljao svoj film „Težina lanaca 2“ na Univerzitetu Tek de Monterej u Meksiko Sitiju, nakon projekcije su mi prilazili mnogi studenti koji su mi davali svoje biznis kartice. I na svim tim karticama je pisalo „direktor“. Oni su već tokom studija pokrenuli neki svoj biznis, ništa veliko, ali nisu čekali da im bilo šta padne s neba. Ne možemo da tražimo izgovor u tome što je Srbija siromašna, jer ni Meksiko nije bogat. A sistemske probleme moramo zajedno da rešavamo.

Dnevne novine „Politika„ su Vas 2010. godine proglasile srpskim Majkl Murom, a Majkl Mur je američki autor dokumentarnih filmova društveno-odgovorne tematike koji se u svom radu bavi istraživanjem sistema, poput sistema socijalne zaštite u različitim državama sveta. Budući da se u javnosti zalažete za promenu sistema u Srbiji, govoreći da je naš državni sistem truo već decenijama, šta to konkretno treba promeniti na polju socijalne politike, u okviru koje spada i populaciona politika ? Kako ocenjujete zakonsku činjenicu na osnovu koje će se formirati Ministarstvo za brigu o porodici i demografiju u drugoj Vladi premijerke Srbije Ane Brnabić?

Važno je da svako ima jednake mogućnosti u Srbiji. Bez obzira da li je iz siromašne ili bogate porodice, da li planira trudnoću ili ne, da li je mlad ili star, sistem mora da bude koncipiran tako da okolnosti u kojima se nalazimo i planiranje porodice ni na koji način ne ugroze našu priliku da se vrednim radom iskažemo i ostvarimo svoj ljudski maksimum. Populaciona politika ne podrazumeva samo novčanu pomoć mladima koji se odluče da imaju decu, već osigurati da ta deca imaju budućnost u Srbiji kad odrastu. A na tome se ne radi, bez obzira da li za tu sferu postoji posebno ministarstvo ili ne. To je pitanje za sva ministarstva. Ali da bi se to desilo, potrebno je promeniti sistem koji nije koncipiran u korist naroda.

Na Vašoj zvaničnoj fejsbuk stranici piše da imate svoju firmu za filmsku produkciju u Vankuveru, u Kanadi. Zbog čega svoju firmu niste osnovali u Srbiji, u kojoj ste se vratili iz Kanade i na koji način zapošljavate Vaše saradnike za filmske projekte? Da li biste zaposlili nekog studenta roditelja sa državne ili privatne akademije umetnosti u Srbiji?

Jesam osnovao firmu u Srbiji još davno i, zapravo, na svim mojim filmovima su radili gotovo isključivo građani Srbije ili građani iz Republike Srpske ili Crne Gore, koje ja doživljavam kao „naše“, svidelo se to nekome ili ne. Bilo bi mi drago da sarađujem i sa studentima-roditeljima, naravno, važno je da je saradnik kvalifikovan i posvećen, a posebno mi je drago kada zahvaljujući nekom projektu pomognemo srpskim porodicama.

Za kraj, da li biste podržali uvođenje Zakona o studentima roditeljima u Srbiji, koji bi uredio status studenata-roditelja kao posebne populacione grupe u Srbiji, kojoj je potrebna državna pomoć jer populacija studenata roditelja direktno utiče na pozitivnu demografsku sliku i podsticaj nataliteta, budući da se radi o mladim ljudima starosti od 20 do 35 godina koji su postali roditelji tokom osnovnih, master ili doktorskih akademskih studija, a trenutno ih samo prepoznaje član 107 Zakona o visokom obrazovanju Republike Srbije?

Svakako. Nisam stručan za tu tematiku i, za razliku od političara, nemam spreman odgovor na svako pitanje, ali mislim da nema nikakve dileme da svaka grupa u Srbiji kojoj je objektivno potrebna pomoć države tu pomoć mora da dobije. Nadam se da će studenti-roditelji uspeti da se izbore za podršku koju zaslužuju, a na mene svakako mogu da računaju kao iskrenog saveznika, saborca i prijatelja.

Doc. dr Jelena Kleut, docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu

Vi ste docentkinja na Odseku za medijske studije Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu sa dugogodišnjim nastavničkim radnim iskustvom, a na početku karijere ste bili angažovani i u studentskom nevladinom sektoru. Koji je Vaš stav o studentima-roditeljima kao osetljivoj društvenoj grupi, koja još uvek nema zakonski status posebne populacione grupe? Da li ste tokom akademske karijere bili u prilici da upoznate studente-roditelje?

Studentska organizacija kojoj sam pripadala dok sam studirala donela je u Zakon o univerzitetu (danas Zakon o visokom obrazovanju) mogućnost i da studenti-očevi odsustvuju sa fakulteta. Ipak, koliko sam u nastavi, samo studentkinje su se javljale. Nisam sigurna šta podrazumeva status posebne populacione grupe, ali sigurno bi se na različite načine moglo pomoći studentima-roditeljima.

Iza Vas je ogromno radno i akademsko iskustvo, budući da ste doktorka komunikoloških nauka, koja je veome cenjena u novosadskoj akademskoj zajednici . Koje savete bi uputili studentima-roditeljima u vezi sa unapređenjem veština komunikacije, koje su od velikog značaja, kako za dobijanje željenog posla ili plaćene stručne prakse, prilikom konkurisanja za posao/plaćenu stručnu praksu, tako i za organizaciju dnevnih obaveza, ako imamo u vidu činjenicu da studenti često nisu svesni da je neverbalna komunikacija jednako važna kao i verbalna komunikacija? Na koje znakove neverbalne komunikacije trebaju posebno obratiti pažnju na razgovoru za posao/plaćenu stručnu praksu?

Postoje kompetentnije osobe od mene za pitanja o poslovnom komuniciranju, i postoji obilje materijala koji je dostupan onlajn koji se može konsultovati. Ne mislim da postoje neki saveti koji bi posebno važili za studente-roditelje.

Narodna skupština Republike Srbije usvojila je 2005. godine pravne akte o primeni Bolonjske deklaracije u visokom obrazovanju Srbije, godinu dana ranije od donošenja 14. po redu Ustava Republike Srbije, koji važi i danas, a koji nije bitno uticao na reformu visokog obrazovanja. Smatrate li da je korak napred ka reformi visokog obrazovanja donošenje Zakona o studentima roditeljima, koji će urediti status i studiranje studenata-roditelja kao posebne populacione grupe, budući da trenutno samo Zakon o visokom obrazovanju u članu 107 prepoznaje prava i obaveze studenata-roditelja?

Nisam pobornik toga da se svako pitanje rešava novim zakonom. Mislim da Zakon o visokom obrazovanju, a treba mu dodati Zakon o učeničkom i studentskom standardu ostavljaju sasvim dovoljno prostora da se ova oblast uredi. Zakon o visokom obrazovanju odnosi se na pravila studija i mislim da je ono što nudi studentima-roditeljima dobro rešenje. Zakon o učeničkom i studentskom standardu mogao bi otvori pitanje stipendija i kredita, boravka u studentskim domovima, ishrane u menzama itd.

Građanska participacija je takođe jedna od Vaših oblasti delovanja. Kako biste iz ugla doktorke komunikoloških nauka definisali građansku participaciju i na koji način se mogu  organizovati seminari posvećeni studentima-roditeljima na državnim i privatnim univerzitetima u Srbiji, sa ciljem da ti seminari privuku što više građana, nezavisno od obrazovnog i radnog profila tih građana?

Iz ugla vaše teme, građanska participacija znači studentsku participaciju i ona znači udruživanje studenata na rešavanju zajedničkih problema i zastupanje zajedničkih interesa. Ovo podrazumeva i interese onih grupa, kakvi su i studenti-roditelji, kojima je teže da se sami organizuju ili kojih generalno posmatrano nema mnogo u studentskoj populaciji. Mislim da su zato potrebne aktivnosti koje će biti obrazovnog karaktera, poput seminara i radionica, ali i informativne aktivnosti (npr. medijske kampanje). Mnogo studenata i studentkinja ni ne zna koja su njihova prava i obaveze kada postanu roditelji. Takođe, potrebno je organizovati različite mreže i strukture podrške. To delimično mogu da urade i sami studenti, ali mogu i od svojih institucija tražiti određenu podršku.

Msr prof. Lidija Ralević, asistentkinja i doktorantkinja na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu

Od marta 2019. godine ste asistentkinja na Hemijskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Kako izgleda organizacija nastave koju držite na fakultetu? Da li je sami planirate ili u dogovoru sa svim studentima?

Pre početka školske godine u trenutku kada kao zaposleni dobijem od strane Fakulteta kalendar nastave u narednoj akademskoj godini, pristupam planiranju vremenskih rokova za izvršenje svih aktivnosti koje mojim studentima i meni predstoje. Taj plan aktivnosti je dostupan studentima na uvid već od prvog termina teorijskih/laboratorijskih vežbi koje držim i nije konačan. Ostavljam im prostora da me obaveste u vezi sa tim ukoliko imaju potrebe da zbog zdravstvenog stanja, obaveza na drugim predmetima ili ličnih obaveza koje su neodložne modifikujemo datume održavanja nekih od termina vežbi na način koji će svima odgovarati.

Da li ste u dosadašnjoj akademskoj i studentskoj karijeri upoznali neke studente roditelje i da li su Vam se studenti roditelji do sada obraćali mejlom ili dolazili na konsultacije u vezi sa vežbama koje držite na fakultetu?

Do sada nisam imala prilike da ostvarim saradnju tokom vežbi koje držim sa studentima roditeljima, ali sam sa nekima od njih izgradila prijateljstvo i ostvarila saradnju tokom studija. Na osnovu tih iskustava mogu reći da su studenti roditelji sa kojima sam dolazila u kontakt bili jako saradljivi i kolegijalni. Ono što sam saznala od njih jeste da nije jednostavno nekada uskladiti roditeljstvo i fakultetske obaveze, stoga su im problematične bile obaveze na Fakultetu koje zahtevaju izradu u kratkom roku, jer je roditeljstvo nepredvidiva aktivnost.

Ukoliko bi Vam se studenti roditelji obratili sa molbom da im izađete u susret jer nisu u mogućnosti da dolaze na Vaše vežbe u terminima vežbi, na koji način bi im pomogli u svojstvu asistentkinje Hemijskog fakulteta Univerziteta u Beogradu?

Imala bih razumevanja za njihove privatne obaveze kao studenata roditelja i stoga bih im držala vežbe individualno u terminima koji su nam odgovarajući. Takav način organizacije bi meni podrazumevao dodatne sate angažovanja na sedmičnom nivou, ali s obzirom na to da mi je primarno u poslu podučavanje i omogućavanje postizanja ishoda učenja koji su predviđeni programom predmeta, te aktivnosti mi ne bi bile ni najmanje opterećujuće.