Većina poslodavaca i praksodavaca u Srbiji nema svest o postojanju studenata roditelja kao osetljive društvene grupe koju treba ekonomski osnažiti jer su upravo studenti roditelji kao posebna populaciona grupa donosioci ključnih demografskih promena, za koje se zalaže i zvanična politika Republike Srbije, a to je povećanje nataliteta. O načinima na koji mogu da reše probleme sa kojima se svakodnevno suočavaju kao osetljiva društvena grupa, razgovarali smo sa Ines Žužić, studentkinjom i majkom iz Vukovara, koja je sa nama podelila iskustva, da li se u zemljama Evropske unije razlikuju prava studenata roditelja i koliko je potrebno truda i motivacije da bismo se ostvarili na više polja, kao i da li postoje državni programi zapošljavanja i stručnih praksi koji omogućavaju radnu inkluziju studenata roditelja na tržištu rada.
Svedoci smo sve prisutnijih državnih programa zapošljavanja i stručnih praksi koji omogućavaju radnu inkluziju studenata roditelja na tržištu rada, reci nam kakva su tvoja iskustva, koliko dugo studiraš i radiš?
-Trenutno sam na petoj godini diplomskog studija Socijalnog rada, ne računajući na prekide zbog posla i porodice, studiram na Odseku za socijalni rad pet godina. Pre Socijalnog rada sam studirala Ekonomiju dve godine, no međutim, nisam se pronašla u toj struci i odlučila sam se okrenuti društvu i studiranju nečega što me zapravo zanima. Radim od svoje punoletnosti, u početku su to bili studentski poslovi u kombinaciji sa sezonskim poslovima na moru. A već sa 23 godine sam počela raditi puno radno vreme, bez prestanka, sve do danas – kad imam 30 godina i 6 punih godina radnog staža. Studenti roditelji kao osetljive društvene grupe, dakako da se najviše bore i susreću sa nezaposlenosti, bez obzira u kojoj zemlji se nalaze.
Doprineti povećanju svesti kod poslodavaca i praksodavaca iz privatnog i javnog sektora na tržištu rada Srbije o studentima roditeljima kao posebnoj populacionoj grupi u Srbiji je gotovo pa nemoguće, kakvo je stanje u Republici Hrvatskoj? Kada si se ostvarila ka majka, da li si imala dodatne benefite na poslu ili fakultete s obzirom da si pored već pomenutog rada i studirala?
-Majkom sam postala pre skoro dve godine. Ne mogu da kažem da sam imala benefite na poslu jer za njih trenutno nema potrebe. Bila sam nakon poroda devet meseci na porodiljnom i onda se drage volje vratila na posao. U mojem poslovnom kolektivu već imamo dosta roditelja sa manjom i malo većom decom i možemo reći da je normalno imati dete, raditi 8 sati i na taj način funkcionisati. Benefite na fakultetu nisam imala jer ih nisam ni tražila, smatram da sa dobrom organizacijom i podrškom porodice se sve obaveze stignu napraviti: naučiti, otići na predavanja i ispite i tome slično. Svakako da postoje studenti roditelji koji možda nemaju podršku porodice ili razvijene organizacione sposobnosti, samim tim je neohodno da postoje regulisani Centri za razvoj karijere studenata bilo kojeg Univerziteta.
Državne firme ponekad potiču natalitet sa nekim jednokratnim sredstvima za decu ili dodatkom na plati. Privatne firme su okrenute zaradi i radu.Kako bi se studentima roditeljima omogućila radnu inkluziju, koja kao socio-ekonomski proces obuhvata široke aspekte poput ostvarivanja prava na novčanu naknadu, sticanja radnog iskustva, ostvarivanja prava na doprinose za obavezno socijalno osiguranje i ostvarivanje drugih prava – neophodni su definisani i važeći zakoni, smatraš li da je „pravo studenata roditelja“ na neki način zaštićeno zakonom/sustavom?
-Nisam previše upoznata sa pravima studenta roditelja, ako se dobro sećam, studenti roditelji slabijeg socio-ekonomskog statusa imaju pravo na državnu stipendiju i neku vrstu stambenog zbrinjavanja, što svakako nije na zavidnom nivou. Tako gde državni sistemi zalažu i propagirau natalitet kao primarnu stavku opstanka ljudske vrste, neminovno je ponuditi i uslove za isto. Svaki zakon, nažalost, u većini slučajeva još uvek ostane samo „slovo na papiru“, ali je još veći problem ako ne postoji niti jedno „slovo na papiru“ za koje možemo da se oslonimo, ili ne daj Bože – pozovemo.
– Balkan je još siromašan za neke dobre ideje kao što su plaćene jaslice ili neka vrsta vrtića na poslu ili fakultetu.
Prema tvojim rečima, slične su situacije i položaji studenata roditelja i u susednoj zemlji. Iako nemaš poteškoća u kompaniji iz koje dolaziš, znaš li za još primera dobre prakse/benefita ostalih privatnih i državnih kompanija koje podstiču roditeljstvo i obrazovanje?
-Jako malo je takvih, ono što sa sigurnošću mogu reći je da su roditelji više zaštićeni u državnim firmama i lakše povezuju posao i porodicu. Državne firme ponekad potiču natalitet sa nekim jednokratnim sredstvima za decu ili dodatkom na plati. Privatne firme su okrenute zaradi i radu. Iako su zakonom obavezne dozvoliti bolovanja zbog dece ili godišnje odmore, ipak zaposleniku nije nekada svejedno tražiti isto od poslodavca. Naravno da tu postoje izuzeci i privatne firme koje možda bolje funkcionišu od državnih u ovome pogledu, ali takvih je malo. Balkan je još siromašan za neke dobre ideje kao što su plaćene jaslice ili neka vrsta vrtića na poslu ili fakultetu, ali i bez toga vrlo sporo napredujemo.
Kako profesori reaguju na „roditelje studente“? Postoji li empatija i susretljivost ili je više totalna ravnopravnost među svim studentima? (Neki vid favoriziranja, diskiminacije itd..)
-Većina profesora su takođe roditelji i poseduju empatiju da se ponekad nešto ne stigne odraditi u zadanom roku, pa uz izvinjenje i pojašnjenje se dogovore drugi i naknadni rokovi. Nema potrebe za favoriziranjem roditelja studenata. Smatram da treba ponekad imati suosećanja, ali ne u vidu polaganja ispita ili vrednovanja zadaća. Tu trebaju biti isti kriteriji za sve studente jer studiramo da bi nešto radili, a da bi radili, moramo znati dovoljno o struci. Pozitivna iskustva su ljudi koji su podrška i odobravanje okoline da to što radiš, radiš dobro. Pozitiva je generalno svaki dan, kad legneš u krevet naveče i budeš svestan si da si taj dan odradio sve što je trebalo, u zadanim rokovima, porodica srećna, ja srećna, gde je na kraju najbitnije da smo svi zdravi. Negativna iskustva su retka i trenutno se ne mogu setiti niti jednog. Ono što bi istaknula je da je sve (porodica, posao, fakultet) zasebno naporno i još kad se sve troje spoji u jedno dolazi do brzog sagorevanja i preispitivanja sebe. Ponekad i do anksioznih osećaja i manjeg vrednovanja samog sebe. ALI, onaj ko se malo više edukuje o ovakim stvarima brzo shvati da je to sve normalno, da prođe i da na taj način gradimo sebe i guramo napred koliko god je potrebno. Ponavljam, na kraju dana sve treba zbrojiti i odmoriti se. Mentalno zdravlje iga ključnu ulogu kod svakog čoveka, a pogotovo kod studenata roditelja.
Sadašnje investiranje u mlade Evropljane kao ljudske resurse obezbeđuje dugoročne potrebe i doprinosi održivom i integrativnom privrednom rastu. Unija će biti nagrađena za aktivnu, inovativnu i kvalifikovanu radnu snagu. Ovi troškovi su trenutno procenjeni na nivou od 1,2 odsto godišnjeg BDP-a. Zašto je važno i koliko znači podrška kompanije u kojoj si zaposlena, kao i podrška fakulteta kao visokoškolske institucije?
-Ja, lično, ni u kojem slučaju ne mešam posao, fakultet i porodicu. Sve ima svoje vreme. Kada imam fakultetskih obaveza, kao što su ispiti ili obavezna predavanja, uzmem godišnji odmor na poslu i posvetim se fakultetu u tom danu sto odsto. Naravno, „tu pate moji veliki godišnji koje teško spajam“ jer potrošim na fakultet slobodne dane. Verujem da kolege i poslodavac moj fakultet smatraju kao obavezu koju provodim u privatno vrieme koje je samo moje bez da se objašnjavam nekome. Bilo je nekoliko situacija kad sam se morala online javiti na fakultet s posla i to je bilo sve u okviru pauze. Kada radite u okruženju koje želi da bude deo vaše promene i rasta, vi naprosto nećete imati problem i izlaziće vam u susret. Svaka kompanija i poslodavac teži ka školovan kadru – a čim pre uloži vreme i resurse u iste, uvideće benefite, ne samo po kompaniju – nego i njen zaposleni kadar i imidž.
